Devojke koje pišu kodove

Računari su oduvek bili deo muškog kluba. Sada osamnaestogodišnja Nikita Rau (ali i druge devojke poput nje) konačno menja to.

Nikita Rau je na poslednjoj godini srednje škole i trenutno pije sok od jabuke, kivija i jagode iz plastične čaše. Mi smo u kafiću Srednje škole za prirodne nauke u Bronksu (Bronx High School of Science), grad Njujork. Nivo buke je visok – previsok za uši starijih ljudi, ali čini se da su deca uzbuđena, ili bolje rečeno – pomahnitala su.

Sada je pola četiri, drugi ponedeljak nove školske godine, inače poznat kao Dan klubova. Pijuckajući sok, Rau kreće da sredi gomilu brošura za „XX Hakere”, klub za programiranje, koji je osnovala prošle godine. Grupa je kreirana po ugledu na „Devojke koje pišu kodove” (odatle XX), a to je letnji startap program, okrenut tehnologijama, koji je Rau prvobitno zainteresovao za kompjuterske nauke.

Jedna skeptična devojka prilazi, i Rau počinje sa reklamom. Kada Rau želi nešto ili želi nekoga da ubedi u nešto, njena usredsređenost postaje skoro zastrašujuća. Dugi udovi i talasasta kosa vezana u rep koji visi preko ramena; ona je ljubazna i veoma smirena, posebno kada se uporedi sa tinejdžerima koji ciče i trče oko nje. Usredsređuje se na devojku, koja, uprkos sposobnostima za prodaju mlade Rau, ipak odustaje i odlazi.

Ipak, ostali su zainteresovani. Kad sam stigla, XX Hakeri su već prikupili nekoliko strana punih potpisa. „Većina su devojke, tako da je dobro”, kaže mi Rau dok vadi hemijske olovke iz roze futrole, koja se nalazi u rancu. Prvobitna zamisao je da Rau, zajedno sa dve devojke koje su prošle kroz „Devojke koje pišu kodove”, podučava samo osobe ženskog pola da programiraju, ali je u početku bilo i dovoljno zainteresovanih dečaka, tako da su odlučile da primaju kandidate oba pola.

Grupa mladića prilazi i prijavljuje se. Onda je jedan od njih, spazivši logo kluba „XX HACKERS”, koji je jarko ružičast, okružen roze tačkama i u svetlozelenom krugu sa talasastim konturama, počeo da viče: „XX Hakeri? Ne! To je za devojke!”. Drugi maše rukama i odmahuje glavom, govoreći: „Zanemari to”.
Dečaci su glupi, pomislih za sebe, ali Rau je bila potpuno mirna. Kada je sve gotovo, ona procenjuje da je otprilike trećina prijava rezultat njenog zalaganja. Na kraju je bilo prijavljeno 100 ljudi, pored onih 50 koji su se prijavili prošlog proleća na klupskom danu za dolazeće prvake. Prerano je prognozirati koliko će njih od tog broja doći na prvi sastanak i koliko će se od tog broja vratiti – ali je trenutno zadovoljna.

Rau ima 18 godina i veoma je aktivna osoba. Igra golf u jesen, hokej na travi u proleće i svira violinu u školskom orkestru i radi kao fotograf za godišnjak. Trenutno pohađa naprednu matematiku, napredni francuski, naprednu mikroekonomiju, napredni engleski, dupli kurs napredne biologije i istraživanje iz društvenih nauka za Intelovo takmičenje za talente.

Drugim rečima, ona je izrazita suprotnost od većine programera: tip sa prljavom kožom koji se danima nije kupao i koji sedi u mračnoj sobi, kucka po tastaturi celu noć. Pre pojave udruženja „Devojke koje pišu kodove”, Rau nikada nije razmišljala o tome da postane programer. Čak je i u školi (Bronx Science) samo šačica devojaka pohađala napredni nivo kompjuterskih nauka prošle godine. Od 20 devojaka koje su primljene u „Devojke koje pišu kodove”, samo dve su prethodno izučavale kompjuterske nauke.

Podaci nemaju smisla: devojke počnu sa korišćenjem tehnologija u mlađem dobu (prosečno gledano, u odnosu na dečake), ali one čine samo 20% onih koji završe fakultet sa diplomom kompjuterskih nauka. Oblasti vezane za kompjutere spadaju u one koje najviše rastu u Sjedinjenim Državama, u skladu sa 1.4 miliona novih radnih mesta do 2020, a proizvodimo manje od polovine broja stručnjaka potrebnog za radna mesta u ovoj oblasti.

Rau je pametna, energična, motivisana, kreativna i srećna je što ima porodicu koja je podržava i resurse koji joj omogućavaju da ostvari ono što želi.

Osnivač letnjeg start up programa Reshma Saujani je osnivač udruženja „Devojke koje pišu kodove”. Ona kasni na naš jutarnji sastanak u kafeu u Čelsiju, u zapadnom delu Menhetna. Dok se smešta, spominjem joj Rau, koju sam srela prethodnog dana i, pre nego što sam uspela da razradim priču, Saujani me prekida: „Zar nije slatka?”.

Sredina je leta i Saujani je usred kampanje (na kraju neuspešne) za njujorškog visokog javnog pravobranioca. Ne gubeći vreme, pitam je zašto je osnovala „Devojke koje pišu kodove”. „Mislim da je to došlo iz sagledavanja sledećeg problema: jasno je koji će poslovi biti traženi”, kaže ona. „Kao neko ko je pasioniran po pitanju žena, kao i po pitanju ispravljanja nepravde sa nejednakim platama, htela sam da dokučim zašto se devojke ne odlučuju za te oblasti”.

Saujani nije programer. Pre nego što se dala u politiku, radila je kao advokat za Fond za zaštitu od rizika. Ideja za naziv „Devojke koje pišu kodove” nastala je kad se kandidovala za kongres 2010. godine, kada se fokusirala na „žižu ekonomske transformacije”. Te godine, prosečni programer (bilo koji pol ili rasa) zarađivao je 1.218 dolara nedeljno, softver inženjeri 1.549 dolara, što ih je postavilo među najplaćenije profesionalce u zemlji. U SAD je bilo zaposleno 429.000 programera, ali od toga samo 96.000 njih bile su žene. Skoro 2.4 miliona muškaraca i 807.000 žena radilo je u oblastima vezanim za kompjuterske nauke, što je odnos 3 prema 1.

Do 2012. godine, te cifre se nisu poboljšale i Saujani, tada zamenik javnog njujorškog pravobranioca (njena kampanja nije imala uspeha), pokrenula je „Devojke koje pišu kodove”.

Jedina važna stavka koja koči rast svake kompanije koja se bavi tehnologijama, a što će vam reći svako ko se bavi tim poslom, jeste nedostatak stručnih inženjera. „Devojke koje pišu kodove” obećavaju da će stvoriti što više takvih. Google, eBay i Twitter su se, još u ranoj fazi, pojavili kao sponzori. Devojke žele da znaju da mogu da promene svet, pomislila je Saujani, i njen novi program će im pokazati kako da to i urade.

Dvadeset devojaka je primljeno u prvoj godini, uključujući Rau. Provodile su osam sati dnevno, pet dana u nedelji, osam nedelja tokom leta, u sedištu Flatirona, koji se zove AppNexus, i koji proizvodi platforme za digitalno reklamiranje. Tako su učile programske jezike i slušale predavanja o programiranju. Neke devojke nisu dobro pričale engleski i na početku leta jedna nije znala kako da koristi miša. „Jedna interesantna stvar u vezi sa jazom kod programiranja kada je reč o polu jeste vrsta socio-ekonomskog slepila”, kaže Saujani. „Čak ni najbolje privatne škole u Njujorku to ne nude”.

Bronx Science nudi uvodni kurs programiranja, kao dodatak naprednom, ali Rau je bila više zainteresovana za Intelov istraživački kurs. Ona je prethodno prošla jedan program sa Guglom u toku leta, posle osmog razreda, ali, iako interesantan, on joj nije doneo uzbuđenje. Nastavila je sa Google programom zato što joj je aplikacija tražila da kreira spomenar koji predstavlja nju samu. U to vreme, Rau je bila zainteresovana za crtanje i rad na umetničkim projektima.

I dalje je zainteresovana za to, naravno. Kompjuterske nauke su, kako kaže „poput kreativnog miksa” glavnih predmeta i slobodnih umetnosti koje devojke favorizuju. Programerski projekti koje su ona i njene kolege iz razreda završili prošlog leta uključivali su softver za učenje engleskog jezika kao drugog jezika i aplikacije za rešavanje imigracionih problema, kao i igre i slagalice. Lekcije su bazirane na rešavanju problema, a ne na binarnim apstrakcijama. Devojke su izlazile iz učionice s vremena na vreme i obilazile kancelarije firmi u Njujorku, kao što su Fejsbuk i Tviter, gde su imale priliku da se sretnu i popričaju sa direktorima-ženama. Do kraja leta, svaka devojka je rekla da je zainteresovana za komjuterske nauke kao glavni predmet na fakultetu.

❐ ❐ ❐

Prošlog leta, „Devojke koje pišu kodove” proširio je ponudu na osam programa u pet gradova (Njujork, San Francisko, Detroit, San Hoze, i Dejvis, Kalifornija), sa 10 do 15 programa koji treba da se uvrste sledeće godine. Osnivanje udruženja „Profesori koji pišu kodove” je najavljeno u junu, u partnerstvu sa „Ujedinjenom federacijom profesora” (United Federation of Teachers), i Saujani mi kaže da radi na inicijativi da se klub „Devojke koje pišu kodove” uvede u srednje škole u celoj državi. Međutim, Saujani još uvek pokušava da smisli kako da zainteresuje devojke. „Ono sa čime se borim jeste to da devojke, po prirodi stvari, ne žele da biraju zanimanja koja samo donose novac. Onda ponovo imate nejednakost po pitanju plata. Ako pričamo o smanjenju siromaštva među ženama, i tako lomimo taj stakleni plafon, moramo da nateramo devojke da se fokusiraju na tu odabranu grupu karijera koje će im pomoći i da promene svet i da zarađuju novac.”

Ono o čemu priča zvuči kao generalno mišljenje ljudi o studiranju prava: prava studiraš kada ne znaš šta bi drugo. To prenosim Saujani i ona klima glavom. „Kompjuterske nauke su moderna diploma prava”, kaže bivši pravnik. „A tako bi i mi trebalo da pričamo o tome: skup veština koji je potreban da se radi ono što se želi.”

Jednog dana, Rau i ja smo pričale o školi i pitala sam je da li su druga deca toliko zainteresovana za programiranje kao i ona. „U školi (Bronx Science) postoji izražen miks učenika koji su zainteresovani za razne stvari, poput drame i nauke”, kaže ona. „Ali mislim da se ljudi i deca sve više interesuju za programiranje. Skoro je na YouTubeu izašao video gde neke poznate ličnosti pričaju o kompjuterskim naukama. Neki učenici su to postavili na Fejsbuk i rekli: Zaista bi trebalo da razmišljate o izučavanju kompjuterskih nauka, ili da bar znate da pišete kod, jer se to može dokazati kao nešto od vitalne važnosti u budućnosti.”

❐ ❐ ❐

Nekoliko dana posle toga, pričala sam sa Hadijem Partovijem (Hadi Partovi), investitorom iz Silikonske doline, koji je snimio video, i kažem mu da Rau misli da zbog tog videa ništa više nije isto. „Veoma sam srećan zbog toga”, kaže, i izgleda da je zaista dirnut. Video, koji je takođe obeležio lansiranje sajta Code.org, mesto za resurse za profesore i učenike, postao je globalni hit u februaru. Imao je 2 miliona pregleda za 24 sata nakon što je postavljen. Njegova poruka nije samo da svako treba da nauči da piše kodove, već i da svako to može.

Državna politika već dugo govori drugačije – u 36 država, kompjuterske nauke su samo dodatni bodovi kao izborni predmet, i ne gleda se na njih kao na matematiku ili nauku. „To je užasno demotivišuće”, kaže Partovi. „Štaviše, čuli smo da se priča da pametna deca ne biraju kompjuterske nauke. Zašto? Zato što su dovoljno pametni da znaju da je to nebitno za njihovu diplomu. To je potpuno suprotno od podstreka koji je potreban našoj privredi i zemlji.” Posebno devojke treba da uvide značaj časova u vezi sa kompjuterskim naukama pre nego što se prijave. U 14 država koje omogućavaju da se kompjuterske nauke računaju (15, uključujući okrug Kolumbije), škole imaju grupe koje su 50% veće od onih u drugim državama.

Code.org je napredovao ove godine – država Vašington i Tenesi su na glasanje prosledile zakon koji blagonaklono gleda na kompjuterske nauke, a školski odbor države Ajdaho sada omogućava da se kompjuterske nauke računaju kao obavezne za dobijanje diplome.

Ove zime, Partovi gura intenzivnu kampanju oko promocije Nedelje kompjuterskih nauka (Computer Science Education Week), uključujući kampanju koja podrazumeva da svaki profesor u zemlji posveti sat vremena davanju instrukcija za pisanje kodova. On kaže: „Siguran sam da znate da devojke ne razmišljaju o kompjuterskim nauka kao o nečemu što nije za njih, već kao o nečemu što je za muškarce”. Po logici, ako svi to rade na kompjuterskim naukama, to će i devojke raditi.

Ali, pred Partovijem je još uvek teška bitka. Devedesetih godina, kada su računari počeli da se sele iz „računarskih laboratorija” u biblioteke i učionice, roditelji su počeli da brinu da se novac samo troši na „šačicu kompjuterskih šmokljana”. Odgovor administracije je bio da se računari manje daju za kompjuterske nauke, a više za hemiju i književnost. Akt Da nijedno dete ne kaska (No Child Left Behind Act), uz akcenat na matematici i čitanju, vodio je dalje do marginalizacije izučavanja kompjutera, bar iz perspektive budžeta, čak i kada je postalo jasno da kompjuteri i internet postaju bazični alati za život.

Ako je njegova borba tako očigledan korak u pravom smeru, pitala sam Partovija šta mu onda stoji na putu. „Inercija je kamen spoticanja”, kaže. „Imamo više od 100.000 škola gde se ne podučavaju kompjuterske nauke i više od 35.000 škola gde nema naprednog nivoa kompjuterskih nauka u srednjoškolskom obrazovanju. Navesti ih sve da to rade predstavlja ogroman trud.”

❐ ❐ ❐

Nikitina majka, Kanchan, izgleda kao ona, sa crtama koje su oštre, ali i pristupačne i potpuno stvorene za osmeh, ali možda je zgodnije da izgledaju kao da se skoncentrisala. Čini se da su njih dve veoma bliske. „Od samog početka, (Nikita) je bila dobra po pitanju računara. Kanchan kaže: „Sve što je bilo u vezi sa računarima brzo je kapirala”. Nikita je „prepedantna”, kaže njena majka. „Veoma je organizovana, prodorna i usredsređena. Zadirkujem je, jer nešto briše 100 puta samo da bi bila sigurna da je dobro uradila. Kažem joj: Ti si madam gumica! Slika, rečenica i bilo šta drugo mora da bude savršeno.”

Nikita, koja je odrasla u Bej Ridžu, u Bruklinu, isto se tako postavila i u osmom razredu, i tokom Google programa, i posle devetog razreda dobila je Google stipendiju za jednonedeljni program za Javu na njujorškom univerzitetu, za koji smatra da je koristan, ali nedovoljno zanimljiv. Kako kaže, biologija na početku školovanja navela ju je da razmišlja o karijeri u kompjuterskim naukama. Kada je čula za „Devojke koje pišu kodove” odmah se prijavila. „Nismo puno znale o tom programu, jer je bio nov”, kaže Kanchan, „ali tu je važno uzbuđenje u vezi sa svim što je radila kada bi došla kući”. Pitam je šta je Nikiti bilo uzbudljivo u prošlosti. Kanchan se osvrće svuda, tražeći odgovarajuće poređenje. Na kraju ga i nalazi: „Kada je išla negde i visila na žičari, onda je imala taj izraz lica”.

Kompjuterske nauke nisu tako uzbudljive kada se izučavaju u učionici, ako se uopšte izučavaju. Tipičan kurs se sastoji od usmerenog trka kroz teoriju i ideje o pisanju koda, ali malo utisaka se stiče o tome šta te veštine čini korisnim ili zabavnim. Na primer, trenutni napredni kurs zahteva da polaznici znaju kako „da testiraju klase i biblioteke koje su izolovane” i da razumeju „pravne implikacije i intelektualnu svojinu”, što je korisno, ali ne daje ideju zašto je programiranje važno ili čemu ono služi.

Fakultetski odbor pravi novi nastavni program uz podršku Državne naučne fondacije (National Science Foundation), i to za kurs koji se zove „Napredni principi kompjuterskih nauka” i koji će se osvrnuti na neke od ovih problema. Prvi časovi kreću na jesen 2016. godine. To neće uticati na broj stručnih profesora, nedostatak resursa u siromašnijim školama ili nepodesnost državnih obrazovnih standarda, ali je bar pomak sa mrtve tačke.

Dan klubova prolazi, jedna stidljiva devojka prilazi stolu gde su XX Hakeri. Potencijalni član je početnik, čini se da okleva. Mrmlja da je „truba u programiranju”. „Nije problem”, kaže Rau. „Ne smeta što si truba. I ja sam truba.” To je neistina, ali pametno je i ohrabrujuće što joj je tako rekla. Pogled mi je odlutao na momenat, a onda se okrećem i devojka upisuje svoje podatke, izgleda odlučno.

U odeljku „O nama” na stranici „Devojke koje pišu kodove”, Saujani piše da je udruženje više od programa, to je pokret. Isti je slučaj sa Code.org. A to je i Rau, na neki način. Gledajući je kako obleće oko novog člana, prisećam se trenutka kada sam je upoznala. Prisećala se leta u „Devojke koje pišu kodove” i govorila kako je inspirativno bilo sresti žene direktore koje rade u oblasti tehnologija. „Stvorile su ono što su smatrale mogućim, oživele su ga”, rekla je. „To mi je pokazalo da, ako imam ideju ili ako nešto želim da napravim, ne treba da imam bojazan da krenem i napravim to. Mislim da kompjuterske nauke ostvaruju snove.” Zastala je, razmišljajući o onome što je upravo rekla, a onda je brzo dodala: „Ne želim tako da se izrazim, ali zaista omogućava da… tako je”. Možda je Rau bilo sramota, ali meni je zvučalo kako treba.